Према неким статистикама показало се да је од последњих 100 година у нашем поднебљу око 50 година сушно, око 30 година са вишком воде, а свега око 20 са највећом могућом, релативно оптималном влажношћу.
Од најстаријих писаних споменика до данас формирана су правила о коришћењу вода, позната као седам постулата:

1. Вода је незаменљива материја,
2. Воде су јавно благо,
3. Водама се располаже демократски,
4. Водама се управља јединствено,
5. Водопривредна јединица је слив,
6. Водопривреда је комплексна акција,
7. Употребљива вода је производ људског рада.

Ови постулати важе у случајевима када воде има довољно, сувише и када је нема.

На жалост, све наше реке су постале колектори насеља и индустрије, тако да се на коришћење њихове воде не може у далекогледно време рачунат, посебно док се неким од начина не очисте и доведу на меру коришћења

Када се ради "на парче", резултата нема. У дневној штампи се врло често излажу различита решења и преко ње врши пројектовање и навијање, а укупна ситуација непотребно драматизује. Када се овоме дода још и то да се са појединим решењима наступа као са једино могућим, онда се долази тек до тога, да су она спасоносна, па их као такве одмах треба реализовати. Међутим, није тако и ту се мора ићи у међусобно повезивање објеката и њихових функција са временом могуће реализације.

Може се рећи, да се на пловним степеницама будућег пловног пута долином Велике Мораве, може добити сигурно око милијарду kWh електричне енергије, а решавањем пловних степеница и енергетско коришћење треба да буде комбиновано са наводњавањем долине чија површина иноси више од 15 000 ha, од Сталаћа до Дунава, а регулацијом река решавање бројних проблема директних притока кроз мелиорациона поља или каналисање. Све се то мора сагледати као целина, а извођење треба подредити могућностима да би било што мање пропуста.

Да је било више сарадње између комуналне привреде, водопривреде, путне привреде и електропривреде у протеклом периоду, мање би штете било приликом поплава које су односиле бројна материјална добра, а понекад и људске животе.

Водопривреда се мора оспособити за самостална сагледавања, решавања и вођење акција у оној области, док се за разраду могу ангажовати специјализоване организације и институти.

За решавање бројних проблема у водопривреди важан је и кадар којег данас има а и школују се нови, али се врло мало задржава на водопривреди. Ни у једној струци нема толико шаренила у кадровима као у водопривреди.
Све то нас упућује, а и у свету се зна ко води водопривреду, да је она самостална, осим ако се не жели да стално закључујемо ствари а никада да их водимо и чврсто усмеравамо. То никада нје дало резултате.
У финансирању се морају објединити средства, по мишљењу аутора текста, тако да у побољшању услова коришћења вода учествују сви: од становништва до целокупне пољопривреде и привреде, повећаним порезом и накнадама за коришћену воду.

Закон о водама, поред одредби о коришћењу вода, заштите вода и заштите од штетног дејства вода, треба решити бројне неусклађености којима се наносе огромне штете водопривреди, директно деградацијом вода, а затим да се и "заузимањем" простора омогуће радикални захвати тако да се може на водама интервенисати грађењем великих и капиталних објеката у изравнавању и коришћењу воде.

Просторни планови развоја треба да буду засновани на расположивим количинама воде односно на могучности њеног обезбеђења.

Организација службе треба да буде самостална како по линији управе тако и извршавања планираних задатака. То се односи како на државно организовање, тако и на јединствену стручну службу, која би била јединствена за слив или за више сливова. Нови закон о министарствима, у том смислу и предвиђа формирање Републичке дирекције за воде, као органа управе у саставу Министарства пољопривреде и водопривреде, која ће обављати послове државне управе и стручне послове који се односе на: политику водопривреде; вишенаменско коришћење вода, водоснабдевање, осим дистрибуције воде, заштиту од вода, спровођење мера за заштиту вода и планску рационализацију потрошње воде, уређење водних режима, праћење и одржавање режима вода које чине или пресецају границе Србије и Црне Горе и границу између држава чланица, као и друге послове одређене законом.

Улазак Србије у Савет Европе је велики добитак и за водопривреду јер се, поред богатог искуства европских земаља из ове области може много научити и из области заштите животне средине где свакако припада и вода према расположењу финансијских институција Европе, реално је очекивати и финансијску потпору у овом правцу.

На крају, да бисмо сачували животну средину, а самим тим и воду, морамо уложити много напора у сваком смислу а оцењујем да ми располажемо квалитетом који то може да у оптималном времену и уради.

Дакле, морамо пре свега да најпре обезбедимо претпоставке за такав статус водопривреде, на домаћем терену, односно да обезбедимо бар релативну политичку стабилност, која ће почивати на демократској владавини права и институција система и тако створимо амбијент у коме ће се знати правила демократске игре и разбити специфичан паланачки менталитет и примитивизам и постићи добитна комбинација.